O Aleji časovnika
Govor na Lirskim kvadratima 10. april 1997.
Nikola Živanović je najmlađi među članovima Književnog kluba SKC-a. Rođen je pre nekih 17 godina, a već je više godina posvetio lirici - čitanju i pisanju pesma: Ovaj prvi modus praktikovanja lirskog traga - čitanje, smatram jednako vrednim kao i onaj drugi, pisanje.
Nije retko resuđivanje da se pesnička originalnost očituje u nesličnosti tog, tobož originalnog lirskog hlasa, sa bilo kojim drugim. Iz iskustva znam, da pesme mladog pesnika koji ne liči ni na koga , najčešće ni same ne liče ni na šta. Hoću da kažem da je odsustvo ugledanja i stilizacije prema herojima stiha, kod mladog pesnika znak da ovaj ništa ne čita, a tim putem u književnosti samo može da se zaluta. Dakle prepoznavanje literarnih uzora, prisustvo lektire u jednom književnoumetničkom tekstu jeste normala pojava, a ako je reč o maldom piscu, ona je očekivana i poželjna i pravi znak pridodavanja velikom bratstvu pesnika. Kao i bilo koja druga veština i veština umetničkog pisanja se stiče podražavanjem, a sposobnost da se prepozna osobenost tih uzora jeste osnovni i sigurni znak literarnog talenta, koji se negom razvija, a to je jedini put kao budućem postavljanju svog glasa i rečene originalnosti.
E budući da je tako, onda sa sigurnošću možemo reći da je Nikola Živanović nadaren, tačnije rođeni pesnik, a to je kvalitet koji se afirmativno može pripisati samo mlađim pesnicima (u drugim slučajevima, to je izgovor kritičara). Kao u palimpsestu, ispod Nikolinih stihova naziru se trahovi brojnih glasova. Najuočljiviji su oni koje su rasejali Dučić, Malarme, Valeri, Dis. Već ovaj izbor po srodnosti koji nije lako prepoznati naznačuje liniju mogućeg Nikolinog lirskog razvoja. On je poštovalac strogosti forme, is klon je razumavanju lirike iz njenig geneološkog korena, iz elementa muzike. A osunčane predele vidi kao nejviši izazov stihu i njegov krajnji domet.
Poslušajmo njegove pesme i upamtimo ovo ime.
Iz govora na promociji knjige
...
