Posle višegodišnjeg nepojavljivanja na pesničkoj pozornici, ali ne i neaktivnosti, Nikola Živanović nam se obraća drugačijim rukopisom od onog koji poznajemo iz poslednje njegove knjige. Njegov nov pesnički ciklus (nov bar za nas jer ga tek sada čitamo) razlikuje se od ranijeg pristupa, i po formi i po onome o čemu piše. Pesnik je, prividno, pomerio pogled sa ontoloških, odnosno kosmoloških, na minimalističke teme: Njegovo pero na trenutak je skrenulo pismena sa Remboa, Vajlda, Ikara i Posejdona – na devojke na biciklama, grafite na zidu, pustu kuću, prolaznicu u žurbi, plavu pidžamu, bližnje, cveće u proleće i drugo što nas podseća da smo bića prirode, deo stare slagalice u kojoj svaki delić reguliše nevidljivi saobraćaj našeg sveta.
Motivi svakodnevice i svakidašnjice samo su prvi sloj njegovog pevanja. Njegovim pesmama, oni postaju dikretni, nenametljivi (a time ubedljiviji) simboli. Ulaskom u novo, Živanović je imao potrebu da autopoetički odredi i svoja stara književna i životna shvatanja, kao i da jasno ukaže nove smernice kojima budi uspavani život. Život što je u svojoj zanesenosti bio nemoćan pred svakodnevnim problemima.
„Ako sam voleo umetnost”, kaže pesnik, „voleo sam je / kao nešto što sam mogao naći u svojoj sobi, / iskopati sa police”. Mada, sámo stvaralaštvo – autentična, ostvarena umetnost – zahteva izlazak iz sobe, pogled na druge i drugo. Kao po blatnjavom dvorištu, treba gacati po realnosti, da bi se od kapije došlo do praga kuće, koju svako uređuje kako želi. Preispitan pesnički kredo Živanović gotovo manifestno saopštava u pesmi „Reciklaža”:
U pesmu treba unositi procenat stare
Uglavnom neupotrebljive poezije.
Klasike i velike teme treba
Koristiti oprezno, kao pozlatu.
Osim starih pesama za reciklažu,
Kao i uvek, dobro dođu stare novine,
Ljubavna pisma i brakorazvodne parnice.
