Posle višegodišnjeg nepojavljivanja na pesničkoj pozornici, ali ne i neaktivnosti, Nikola Živanović nam se obraća drugačijim rukopisom od onog koji poznajemo iz poslednje njegove knjige. Njegov nov pesnički ciklus (nov bar za nas jer ga tek sada čitamo) razlikuje se od ranijeg pristupa, i po formi i po onome o čemu piše. Pesnik je, prividno, pomerio pogled sa ontoloških, odnosno kosmoloških, na minimalističke teme: Njegovo pero na trenutak je skrenulo pismena sa Remboa, Vajlda, Ikara i Posejdona – na devojke na biciklama, grafite na zidu, pustu kuću, prolaznicu u žurbi, plavu pidžamu, bližnje, cveće u proleće i drugo što nas podseća da smo bića prirode, deo stare slagalice u kojoj svaki delić reguliše nevidljivi saobraćaj našeg sveta.
Motivi svakodnevice i svakidašnjice samo su prvi sloj njegovog pevanja. Njegovim pesmama, oni postaju dikretni, nenametljivi (a time ubedljiviji) simboli. Ulaskom u novo, Živanović je imao potrebu da autopoetički odredi i svoja stara književna i životna shvatanja, kao i da jasno ukaže nove smernice kojima budi uspavani život. Život što je u svojoj zanesenosti bio nemoćan pred svakodnevnim problemima.
„Ako sam voleo umetnost”, kaže pesnik, „voleo sam je / kao nešto što sam mogao naći u svojoj sobi, / iskopati sa police”. Mada, sámo stvaralaštvo – autentična, ostvarena umetnost – zahteva izlazak iz sobe, pogled na druge i drugo. Kao po blatnjavom dvorištu, treba gacati po realnosti, da bi se od kapije došlo do praga kuće, koju svako uređuje kako želi. Preispitan pesnički kredo Živanović gotovo manifestno saopštava u pesmi „Reciklaža”:
U pesmu treba unositi procenat stare
Uglavnom neupotrebljive poezije.
Klasike i velike teme treba
Koristiti oprezno, kao pozlatu.
Osim starih pesama za reciklažu,
Kao i uvek, dobro dođu stare novine,
Ljubavna pisma i brakorazvodne parnice.
Aleksandar Šaranac
Katren
Za Nikolu Živanovića
Znam da si razumeo dodir tame
Što ne veruje više nikom
Ko ne govori vezanim stihom
Ili bar ćuti kao nadgrobni kamen
I znam da si neme bezvodne predele
I večito mirovanje zvezda
Spoznao u trenu kada krenula je najezda
Reči koje lome snove poletele
Ali i posle trajanja dugog dve decenije
Još bivaš nestalan kao senka
Zar je potrebno odbaciti svaki trag čoveka
Da bi odrastao pesnički genije?
Za Nikolu Živanovića
Znam da si razumeo dodir tame
Što ne veruje više nikom
Ko ne govori vezanim stihom
Ili bar ćuti kao nadgrobni kamen
I znam da si neme bezvodne predele
I večito mirovanje zvezda
Spoznao u trenu kada krenula je najezda
Reči koje lome snove poletele
Ali i posle trajanja dugog dve decenije
Još bivaš nestalan kao senka
Zar je potrebno odbaciti svaki trag čoveka
Da bi odrastao pesnički genije?
Miroslav Lukić
O Narcisovim ljubavnim pesmama
Ja, a i mnogi drugi srpski pesnici, sa dvadeset godina, nismo u zanatskom smislu tako pisali. No, vi ste još mladi i moraćete puno da radite, puno da upijate, i iskustva i znanja; da bi stigli do poželjnog pesničkog razvoja. Našao sam ne malo dragocenih zrnaca stihova...
Iz privatnog pisma 26. januara 2002.
Ja, a i mnogi drugi srpski pesnici, sa dvadeset godina, nismo u zanatskom smislu tako pisali. No, vi ste još mladi i moraćete puno da radite, puno da upijate, i iskustva i znanja; da bi stigli do poželjnog pesničkog razvoja. Našao sam ne malo dragocenih zrnaca stihova...
Iz privatnog pisma 26. januara 2002.
Saša Milenić
O Narcisovim ljubavnim pesmama
Iz recenzije
Motivi iz istorije književnosti, uzeti u širokom rasponu od antike do savremenog doba, štedro rasejani po knjizi, od naslova do yavršnih stihova, nisu tek tašti ynaci pristajanja na jednu književnu modu uspostavljanja tzv. "intelektualnih relacija", već tragovi ozbiljnog misaonog napore da se snagom vlastitog iskustva i obrazovanja (a kvantitativni nedostatak prvog kao da je morao da racuna sa kvalittivnim efektima drugog) pronikne u univeryalnu i večnu tajnu, helderlinovski rečeno, "stanovanja na zemlji". Generacijski i epohalni konflikt između priynate čežnje za lepotom, istinom, dobrim životom, i onog sve teže potiskivanog destruktivnog nagona, iz čijeg se ponora jedino rayotkriva cinizam naše civilizacije predstavlja krsnu muku ove knjige. I mora se priznati da se mladi pesnik sa njom uspešno nosi, uz napomenu da je mučenje ove muke jedan razvojni proces, ali i jedna lestvica uz koju se može uspinjati. Vsokie Versifikatorske norme i najkomplikovaniji pesnički zahtevikoje ovaj pesnik sebi zadaje i, što je važnije, s lakoćom zadovoljava siguran su znak da pred sobom imamo istinski pesnicku pojavu. Već činjenica da se među pesmama knjige nalazi jedan sonetni venac, svakako, najsliženija lirska forma, pouzdano svedoči o rangu pesničke veštine i dometu literarnih ambicija.
Reklo bi se da je Živanović izašao na stayu koja vodi ka saznanju da je pevanje samo jedan produbleniji, biću prisnij,i oblik mišljenja... Živanovićeva poeyija predstavlja ohrabrenje i budi nadu u prihvatljuvije, oplemenjene i humanizovane perspektive najnovije srpske književnosti.
Iz govora na književnoj večeri
Zahvaljujući tehničkoj uznapredovalosti i širokoj obuhvatnosti strategija, danas, potkraj doba prosvećenosti, knjiga je postala pristupčna, znanje jeavno i obrazovanost, najyad, moguća. U takvoj socio-kulturnoj konstelaciji, s ešto ipak neophodne nebeske naklonosti eto i u Kragujevcu, u Srbiji na Balkanu, potkraj 21. veka može da se javi Nikola Živanović i njegovo, još uvek otvoreno, književno delo u nastajanju. I to delo koje u sebi sažima probrane učinke višemilenijske
tradicije umetničkog pisanja, delo koje zna za sva iskustva pesničke upotrebe reči, sve ponore, uzlete, pokušaje i zalute srpskog jezika u medijumu pevanja, delo koje zna za liriku kao inkantacijsko zazivanje sudbine i štoje ključno, koje zna za sebe kao takvo. I upravo zato ono ne zna šta bi sa sobom. Zato što "previše snage bez rada umara", ono mora da se objektivizuje., da se ispolji, ali u nedostatku medijuma, elmentarne potrebe družtva za bićem pesme ono se zatvara u individualizam i ponire u lično, e da ne bi ostalo tek puka dekoracija, suvišni privezak vremena i sveta nesklonog pesmi. samotematizacija koja odoleva hermetizmu, ali kad iskušava jezičke mogućnosti, Živanovićeva lirika evocira staru čežnju za čistim lirizmom, ali u tom utopijskom elementu implicitno otvara i jedan šiti okvir tumačenja. Nikla kao izdanak jednog upristojenog, uljuđenog, humanijeg sveta, već pomalo zaboravljenog, ona ne beži u prošlo, ali ni ne bludi po neproničnim predelima postojećeg i budućeg. Ona u vlastitosti, vazda sadašnjoj, nalazi svoj dom. Ne obraćajući se pritom, ni sutrovo poprošćenoj matrici konkretnih bližnjih, ni himeričnoj univerzaliji čoveka uopšte, ona posvemšnjem, pomalo varvarizovanom individualizmu daje jedan kultivisaniji model koji bi avaj možda mogao i dospeti do autentičnosti.
Ali da se ne previdi od prejasne očiglednosti, najzad napominjem. Malo je koji pesnik domaće književnosti u svojim prvim knjigama pokazao toliko darovitosti, senzibiliteta, ukusa, ali i izgrađenosti, ostvarenosti i književne obrazovanosti istovremeno. Otuda s pravom polažemo nade u budućnost Živanovićevog književnog dela. Ali kako se književnost ostvaruje u jeziku, a jezik je organ zajednice kojoj je maternji znak, u tom delu bismo mogli da prepoznamo i sopstvenu šansu. Ovo govorim jer se o svojim šansama valja i odgovorno brinuti.
iz govora na "Lirskim paralelama", 20. mart 2003.
Iz recenzije
Motivi iz istorije književnosti, uzeti u širokom rasponu od antike do savremenog doba, štedro rasejani po knjizi, od naslova do yavršnih stihova, nisu tek tašti ynaci pristajanja na jednu književnu modu uspostavljanja tzv. "intelektualnih relacija", već tragovi ozbiljnog misaonog napore da se snagom vlastitog iskustva i obrazovanja (a kvantitativni nedostatak prvog kao da je morao da racuna sa kvalittivnim efektima drugog) pronikne u univeryalnu i večnu tajnu, helderlinovski rečeno, "stanovanja na zemlji". Generacijski i epohalni konflikt između priynate čežnje za lepotom, istinom, dobrim životom, i onog sve teže potiskivanog destruktivnog nagona, iz čijeg se ponora jedino rayotkriva cinizam naše civilizacije predstavlja krsnu muku ove knjige. I mora se priznati da se mladi pesnik sa njom uspešno nosi, uz napomenu da je mučenje ove muke jedan razvojni proces, ali i jedna lestvica uz koju se može uspinjati. Vsokie Versifikatorske norme i najkomplikovaniji pesnički zahtevikoje ovaj pesnik sebi zadaje i, što je važnije, s lakoćom zadovoljava siguran su znak da pred sobom imamo istinski pesnicku pojavu. Već činjenica da se među pesmama knjige nalazi jedan sonetni venac, svakako, najsliženija lirska forma, pouzdano svedoči o rangu pesničke veštine i dometu literarnih ambicija.
Reklo bi se da je Živanović izašao na stayu koja vodi ka saznanju da je pevanje samo jedan produbleniji, biću prisnij,i oblik mišljenja... Živanovićeva poeyija predstavlja ohrabrenje i budi nadu u prihvatljuvije, oplemenjene i humanizovane perspektive najnovije srpske književnosti.
Iz govora na književnoj večeri
Zahvaljujući tehničkoj uznapredovalosti i širokoj obuhvatnosti strategija, danas, potkraj doba prosvećenosti, knjiga je postala pristupčna, znanje jeavno i obrazovanost, najyad, moguća. U takvoj socio-kulturnoj konstelaciji, s ešto ipak neophodne nebeske naklonosti eto i u Kragujevcu, u Srbiji na Balkanu, potkraj 21. veka može da se javi Nikola Živanović i njegovo, još uvek otvoreno, književno delo u nastajanju. I to delo koje u sebi sažima probrane učinke višemilenijske
tradicije umetničkog pisanja, delo koje zna za sva iskustva pesničke upotrebe reči, sve ponore, uzlete, pokušaje i zalute srpskog jezika u medijumu pevanja, delo koje zna za liriku kao inkantacijsko zazivanje sudbine i štoje ključno, koje zna za sebe kao takvo. I upravo zato ono ne zna šta bi sa sobom. Zato što "previše snage bez rada umara", ono mora da se objektivizuje., da se ispolji, ali u nedostatku medijuma, elmentarne potrebe družtva za bićem pesme ono se zatvara u individualizam i ponire u lično, e da ne bi ostalo tek puka dekoracija, suvišni privezak vremena i sveta nesklonog pesmi. samotematizacija koja odoleva hermetizmu, ali kad iskušava jezičke mogućnosti, Živanovićeva lirika evocira staru čežnju za čistim lirizmom, ali u tom utopijskom elementu implicitno otvara i jedan šiti okvir tumačenja. Nikla kao izdanak jednog upristojenog, uljuđenog, humanijeg sveta, već pomalo zaboravljenog, ona ne beži u prošlo, ali ni ne bludi po neproničnim predelima postojećeg i budućeg. Ona u vlastitosti, vazda sadašnjoj, nalazi svoj dom. Ne obraćajući se pritom, ni sutrovo poprošćenoj matrici konkretnih bližnjih, ni himeričnoj univerzaliji čoveka uopšte, ona posvemšnjem, pomalo varvarizovanom individualizmu daje jedan kultivisaniji model koji bi avaj možda mogao i dospeti do autentičnosti.
Ali da se ne previdi od prejasne očiglednosti, najzad napominjem. Malo je koji pesnik domaće književnosti u svojim prvim knjigama pokazao toliko darovitosti, senzibiliteta, ukusa, ali i izgrađenosti, ostvarenosti i književne obrazovanosti istovremeno. Otuda s pravom polažemo nade u budućnost Živanovićevog književnog dela. Ali kako se književnost ostvaruje u jeziku, a jezik je organ zajednice kojoj je maternji znak, u tom delu bismo mogli da prepoznamo i sopstvenu šansu. Ovo govorim jer se o svojim šansama valja i odgovorno brinuti.
iz govora na "Lirskim paralelama", 20. mart 2003.
Vladimir Jagličić
Iz recenzije Aleje Časovnika
Nikola Živanović je "klasičan pesnik". Njegov stih je čvrst a reči organizovane u disciplinovan potiljak. On im ne doyvoljava rasipanje i neprestano traži stav "mirno". Zbog toga je njegov stih, katkad "umoran", kao da bi sa radošću, samo da sme, zatražio "voljno". Ali takvi trenuci nisu presudni. Presudna je Živanovićeva "volja za formu, kojoj on najčešće pridaje uzbudljiv i lepo organizovan misaon sadžaj. U sonetima sa kraćom formom Živanović pokazuje ne malo umeće, a trosložne rime predstavljaju ga kao pesnika koji ne samo da išćitava savremenu literaturu, već ume sa njom na odgovarajući način da se nosi. U dužim oblicima, Živanović pokazuje izvesne onirične uvide uz ambiciju da opeva zagrobni svet.
Nikola Živanović je "klasičan pesnik". Njegov stih je čvrst a reči organizovane u disciplinovan potiljak. On im ne doyvoljava rasipanje i neprestano traži stav "mirno". Zbog toga je njegov stih, katkad "umoran", kao da bi sa radošću, samo da sme, zatražio "voljno". Ali takvi trenuci nisu presudni. Presudna je Živanovićeva "volja za formu, kojoj on najčešće pridaje uzbudljiv i lepo organizovan misaon sadžaj. U sonetima sa kraćom formom Živanović pokazuje ne malo umeće, a trosložne rime predstavljaju ga kao pesnika koji ne samo da išćitava savremenu literaturu, već ume sa njom na odgovarajući način da se nosi. U dužim oblicima, Živanović pokazuje izvesne onirične uvide uz ambiciju da opeva zagrobni svet.
Saša Milenić
O Aleji časovnika
Govor na Lirskim kvadratima 10. april 1997.
Nikola Živanović je najmlađi među članovima Književnog kluba SKC-a. Rođen je pre nekih 17 godina, a već je više godina posvetio lirici - čitanju i pisanju pesma: Ovaj prvi modus praktikovanja lirskog traga - čitanje, smatram jednako vrednim kao i onaj drugi, pisanje.
Nije retko resuđivanje da se pesnička originalnost očituje u nesličnosti tog, tobož originalnog lirskog hlasa, sa bilo kojim drugim. Iz iskustva znam, da pesme mladog pesnika koji ne liči ni na koga , najčešće ni same ne liče ni na šta. Hoću da kažem da je odsustvo ugledanja i stilizacije prema herojima stiha, kod mladog pesnika znak da ovaj ništa ne čita, a tim putem u književnosti samo može da se zaluta. Dakle prepoznavanje literarnih uzora, prisustvo lektire u jednom književnoumetničkom tekstu jeste normala pojava, a ako je reč o maldom piscu, ona je očekivana i poželjna i pravi znak pridodavanja velikom bratstvu pesnika. Kao i bilo koja druga veština i veština umetničkog pisanja se stiče podražavanjem, a sposobnost da se prepozna osobenost tih uzora jeste osnovni i sigurni znak literarnog talenta, koji se negom razvija, a to je jedini put kao budućem postavljanju svog glasa i rečene originalnosti.
E budući da je tako, onda sa sigurnošću možemo reći da je Nikola Živanović nadaren, tačnije rođeni pesnik, a to je kvalitet koji se afirmativno može pripisati samo mlađim pesnicima (u drugim slučajevima, to je izgovor kritičara). Kao u palimpsestu, ispod Nikolinih stihova naziru se trahovi brojnih glasova. Najuočljiviji su oni koje su rasejali Dučić, Malarme, Valeri, Dis. Već ovaj izbor po srodnosti koji nije lako prepoznati naznačuje liniju mogućeg Nikolinog lirskog razvoja. On je poštovalac strogosti forme, is klon je razumavanju lirike iz njenig geneološkog korena, iz elementa muzike. A osunčane predele vidi kao nejviši izazov stihu i njegov krajnji domet.
Poslušajmo njegove pesme i upamtimo ovo ime.
Iz govora na promociji knjige
...
Govor na Lirskim kvadratima 10. april 1997.
Nikola Živanović je najmlađi među članovima Književnog kluba SKC-a. Rođen je pre nekih 17 godina, a već je više godina posvetio lirici - čitanju i pisanju pesma: Ovaj prvi modus praktikovanja lirskog traga - čitanje, smatram jednako vrednim kao i onaj drugi, pisanje.
Nije retko resuđivanje da se pesnička originalnost očituje u nesličnosti tog, tobož originalnog lirskog hlasa, sa bilo kojim drugim. Iz iskustva znam, da pesme mladog pesnika koji ne liči ni na koga , najčešće ni same ne liče ni na šta. Hoću da kažem da je odsustvo ugledanja i stilizacije prema herojima stiha, kod mladog pesnika znak da ovaj ništa ne čita, a tim putem u književnosti samo može da se zaluta. Dakle prepoznavanje literarnih uzora, prisustvo lektire u jednom književnoumetničkom tekstu jeste normala pojava, a ako je reč o maldom piscu, ona je očekivana i poželjna i pravi znak pridodavanja velikom bratstvu pesnika. Kao i bilo koja druga veština i veština umetničkog pisanja se stiče podražavanjem, a sposobnost da se prepozna osobenost tih uzora jeste osnovni i sigurni znak literarnog talenta, koji se negom razvija, a to je jedini put kao budućem postavljanju svog glasa i rečene originalnosti.
E budući da je tako, onda sa sigurnošću možemo reći da je Nikola Živanović nadaren, tačnije rođeni pesnik, a to je kvalitet koji se afirmativno može pripisati samo mlađim pesnicima (u drugim slučajevima, to je izgovor kritičara). Kao u palimpsestu, ispod Nikolinih stihova naziru se trahovi brojnih glasova. Najuočljiviji su oni koje su rasejali Dučić, Malarme, Valeri, Dis. Već ovaj izbor po srodnosti koji nije lako prepoznati naznačuje liniju mogućeg Nikolinog lirskog razvoja. On je poštovalac strogosti forme, is klon je razumavanju lirike iz njenig geneološkog korena, iz elementa muzike. A osunčane predele vidi kao nejviši izazov stihu i njegov krajnji domet.
Poslušajmo njegove pesme i upamtimo ovo ime.
Iz govora na promociji knjige
...
Subscribe to:
Posts (Atom)