O Narcisovim ljubavnim pesmama
Iz recenzije
Motivi iz istorije književnosti, uzeti u širokom rasponu od antike do savremenog doba, štedro rasejani po knjizi, od naslova do yavršnih stihova, nisu tek tašti ynaci pristajanja na jednu književnu modu uspostavljanja tzv. "intelektualnih relacija", već tragovi ozbiljnog misaonog napore da se snagom vlastitog iskustva i obrazovanja (a kvantitativni nedostatak prvog kao da je morao da racuna sa kvalittivnim efektima drugog) pronikne u univeryalnu i večnu tajnu, helderlinovski rečeno, "stanovanja na zemlji". Generacijski i epohalni konflikt između priynate čežnje za lepotom, istinom, dobrim životom, i onog sve teže potiskivanog destruktivnog nagona, iz čijeg se ponora jedino rayotkriva cinizam naše civilizacije predstavlja krsnu muku ove knjige. I mora se priznati da se mladi pesnik sa njom uspešno nosi, uz napomenu da je mučenje ove muke jedan razvojni proces, ali i jedna lestvica uz koju se može uspinjati. Vsokie Versifikatorske norme i najkomplikovaniji pesnički zahtevikoje ovaj pesnik sebi zadaje i, što je važnije, s lakoćom zadovoljava siguran su znak da pred sobom imamo istinski pesnicku pojavu. Već činjenica da se među pesmama knjige nalazi jedan sonetni venac, svakako, najsliženija lirska forma, pouzdano svedoči o rangu pesničke veštine i dometu literarnih ambicija.
Reklo bi se da je Živanović izašao na stayu koja vodi ka saznanju da je pevanje samo jedan produbleniji, biću prisnij,i oblik mišljenja... Živanovićeva poeyija predstavlja ohrabrenje i budi nadu u prihvatljuvije, oplemenjene i humanizovane perspektive najnovije srpske književnosti.
Iz govora na književnoj večeri
Zahvaljujući tehničkoj uznapredovalosti i širokoj obuhvatnosti strategija, danas, potkraj doba prosvećenosti, knjiga je postala pristupčna, znanje jeavno i obrazovanost, najyad, moguća. U takvoj socio-kulturnoj konstelaciji, s ešto ipak neophodne nebeske naklonosti eto i u Kragujevcu, u Srbiji na Balkanu, potkraj 21. veka može da se javi Nikola Živanović i njegovo, još uvek otvoreno, književno delo u nastajanju. I to delo koje u sebi sažima probrane učinke višemilenijske
tradicije umetničkog pisanja, delo koje zna za sva iskustva pesničke upotrebe reči, sve ponore, uzlete, pokušaje i zalute srpskog jezika u medijumu pevanja, delo koje zna za liriku kao inkantacijsko zazivanje sudbine i štoje ključno, koje zna za sebe kao takvo. I upravo zato ono ne zna šta bi sa sobom. Zato što "previše snage bez rada umara", ono mora da se objektivizuje., da se ispolji, ali u nedostatku medijuma, elmentarne potrebe družtva za bićem pesme ono se zatvara u individualizam i ponire u lično, e da ne bi ostalo tek puka dekoracija, suvišni privezak vremena i sveta nesklonog pesmi. samotematizacija koja odoleva hermetizmu, ali kad iskušava jezičke mogućnosti, Živanovićeva lirika evocira staru čežnju za čistim lirizmom, ali u tom utopijskom elementu implicitno otvara i jedan šiti okvir tumačenja. Nikla kao izdanak jednog upristojenog, uljuđenog, humanijeg sveta, već pomalo zaboravljenog, ona ne beži u prošlo, ali ni ne bludi po neproničnim predelima postojećeg i budućeg. Ona u vlastitosti, vazda sadašnjoj, nalazi svoj dom. Ne obraćajući se pritom, ni sutrovo poprošćenoj matrici konkretnih bližnjih, ni himeričnoj univerzaliji čoveka uopšte, ona posvemšnjem, pomalo varvarizovanom individualizmu daje jedan kultivisaniji model koji bi avaj možda mogao i dospeti do autentičnosti.
Ali da se ne previdi od prejasne očiglednosti, najzad napominjem. Malo je koji pesnik domaće književnosti u svojim prvim knjigama pokazao toliko darovitosti, senzibiliteta, ukusa, ali i izgrađenosti, ostvarenosti i književne obrazovanosti istovremeno. Otuda s pravom polažemo nade u budućnost Živanovićevog književnog dela. Ali kako se književnost ostvaruje u jeziku, a jezik je organ zajednice kojoj je maternji znak, u tom delu bismo mogli da prepoznamo i sopstvenu šansu. Ovo govorim jer se o svojim šansama valja i odgovorno brinuti.
iz govora na "Lirskim paralelama", 20. mart 2003.
